So je jedini začin koji spada u minerale. Sastavljen je od natrijum hlorida, a bez njega, zivot bi bio nemoguć. Dokazi o preradi soli spominju se jos iz perioda pre nove ere i do nje je bilo vrlo tesko doći. Zbog toga je njena vrednost bila velika i u mnogim drzavama je bila korišćena kao sredstvo plaćanja. Trgovina solju je bila veoma važna i ona se odvijala takozvanim “putevima soli” karavanima i brodovima. Zbog mukotrpnog i dugog transporta koji je bio skup, narodi su vodili ratove, a Francuska je uvela porez koji je bio jedan od uzroka izbijanja revolucije. U rimskoj vojsci, oficiri su je dobijali kao platu, a na Bliskom Istoku, table soli su se menjale za dragulje i svilu. Dugo je bila luksuz dostupan samo bogatim slojevima drustva pa su je zvali i “slano zlato”.
Dobija se iz rudnika soli kao kamena i mora, kao morska so. Ovaj začin je osnovni dodatak hrani, najstariji i najzastupljeniji u ishrani. Jelu daje karakter i izvlači iz njega najbolje, jer slanost je jedan od osnovnih ljudskih ukusa. Koristi se svakodnevno i daje intezivan ukus mesu, povrcu, ribama, jajima, čorbama. Neka jela zahtevaju da se so doda prilikom tehničke obrade, a neka se začinjavaju pre samog serviranja. Količina soli koja će se upotrebiti je individualna i zavisi od ukusa, ali svima nam je poznata stara mera domacica, koju nalazimo i danas u receptima, a to je “prstohvat soli”. Odlično se kombinuje sa sa skoro svim začinima. Sve vise nas privlače slatko – slana jela koja su u azijskoj kuhinji uobičajena, a kod nas se smatraju egzotikom. Dodavanjem malo soli u slatka peciva od testa dobijamo izuzetan ukus a čokoladni kremovi i filovi postaju neodoljivi.
Nekada smo imali dve teglice soli na kuhinjskoj polici: krupnu i sitnu. Danas možemo da biramo između: crne vulkanske, ružičaste peruanske, drevne himalajske, dimljene morske, indijske crne, havajske i sve su nam one dostupne iz različitih krajeva sveta.
Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica