Bosiljak je jednogodišnja začinska biljka prijatnog i jakog mirisa. Ime mu potiče od latinske reči basilicum što znači -  kralj. Poznat je još iz vremena pre Hrista . U drevnim kulturama se koristio u raznim  obredima kao što su krštenja i venčanja, pa su ga verovatno zato smatrali „svetom biljkom“. U starom Rimu je bosiljak bio simbol ljubavi i odanosti, pa su smatrali da će muškarac zauvek voleti ženu od koje prihvati grančicu bosiljka. U Meksiku  ljudi i danas veruju da ova mirisna biljka privlači novac i drže je u   novčaniku. U Indiji se koristi kao znak dobrodošlice, a kod nas je opevan u narodnim pesmama.

Bosiljak ima aromatičan, osvežavajući, slatko kiselkast ukus. U kulinarstvu se dosta koristi jer mnogim jelima daje posebnu aromu.  Koriste se sveži i osušeni listovi.

Bosiljak se najviše koristi u mediteranskoj kuhinji za pripremu salata, pasta, povrća, ribe, piletine i govedine. Najčešće se dodaje supama, jelima sa testeninom, salatama od paradajza, raznim umacima. Može se dodavati na picu i sendviče. Odličan je dodatak jelima od krompira, kukuruza, karfiola i plavog patlidzana. Sušeni bosiljak se dodaje varivima od povrća kao što je grašak i pasulj. Koristi se za začinjavanje pašteta, kobasica i omleta.Dobro se slaže sa jagnjetinom, kačkavaljem i mocarelom.

Italijanska kuhinja je poznata po ovom „začinu nad začinima“. Bosiljak je poznat kao sastojak čuvenog  Pasta Genovese – zelenog sosa od pinjola i parmezana. Sušeni bosiljak se meša sa drugim začinima. Poznata je provansalska mešavina u kojoj ima ruzmarina i žalfije. Dobro se slaže sa mirodjijom i estragonom, biberom, crnim i belim lukom i naročito  paradajzom. Odlične su kombinacije bosiljka sa začinima kao što su ruzmarin, čubar, majoran, menta i korijander. Bosiljak se dodaje u slatkiše s limunom, grickalice, čipseve i hrskave bruskete, a u Austriji ga stavljaju u sladoled.

Bosiljak  svakom jelu može da da novi ukus i da ga učini drugačijim. Pored suvog začina u teglici, ukrasite svoj  kuhinjski prozor ovom prelepom biljkom. Biće vam uvek na dohvat ruke, a imaćete i ukus i miris.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Mirođija ili kopar je jednogodišnja biljka. Pripada porodici štitarki u koje spadaju peršun, kumin i lovorov
list. Dobila je naziv po norveškoj reči dilla – što znači smirujem. Ova začinska mirisna biljka vodi poreklo
iz jugoistočne Azije, ali se danas gaji u svim zemljama sveta. Vekovima se koristila u kulinarstvu.
Mirođija se pominje čak i u Bibliji i drevnim egipatskim spisima. Bila je veoma popularna kod Grka i
Rimljana koji su je smatrali znakom bogatstava i vitalnosti.U srednjoj Evropi su od nje pravili ljubavne
napitke, a kesice osušene biljke su se nosile kao zaštita od zlih sila.

Danas se mirođija koristi kao svakodnevni začin, vrlo jeftin i dostupan svima. Igličasti listići imaju
prijatan, začinski i aromatičan miris. To je jedina biljka kod koje se i listovi i seme koriste kao začin.
Mirođija se dobro slaže sa kremastim sirevima, kiselom pavlakom i jogurtom. Sos od mirođije je prelep
dodatak kuvanom mesu.Koristi se za kiseljenje krastavaca i kupusa. Jako je popularna u Skandinaviji i
Rusiji za začinjavanje ribe, rakova i musake od mesa i povrća. Pomešana sa peršunom, mirodjija daje
poseban ukus bifteku. Zbog svoje arome dodaje se u čorbe, sosove, variva – posebno tikvicama, grašku i
boraniji. Seme mirođije se upotrebljava za spremanje ribljih specijaliteta, kelja i salata. Ukus mirođije se
odlično slaže sa raznim jelima od krompira. Dobro se kombinuje sa limunom, belim lukom i biberom, a
slaže se i sa medom, senfom i sirćetom.
Mirođija je zaista začin koji svakom jelu daje poseban miris i ukus. Od hleba do variva, supa, sosova i
raznih preliva. To me je podsetilo na našu staru izreku „ u svakoj čorbi mirođija“ za osobu koja voli da se
meša u sve, jer, zaista, mirođija može da se doda u mnoga jela.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Kurkuma je višegodišnja začinska biljka i pripada porodici đumbira.Izgleda kao trska i raste do jednog metra visine. Za začin se koristi podzemno stablo – rizom. Kurkuma je stigla iz Indije pre nekoliko hiljada godina „putem začina“. U Indiji  i dan danas mnogi  veruju da  je kurkuma „božanska biljka“koju su ljudi dobili od Boga.Zbog toga je još zovu i „sveti začin“.  Predstavlja simbol plodnosti, pa mlade na venčanju nose lančić umočen u pastu od kurkume. U kuhinjama Bliskog Istoka je doninantan začin.

Ukus kurkume je veoma specifičan: ljutkasto – gorak i smolast. Dodaje se u malim količinama jer je jak i opojan. Koristi se za pripremu slanih i slatkih jela: čorbe od povrća, rižoto, salate, salatne dresinge, sosove ,kus kus, krompir, ribu, đuveč, voćne salate, palačinke, kolače.Sva ova jela dobijaju zlatastu boju i  neodoljivu aromu od ovog začina narandžaste boje. Kurkuma se još koristi kao zamena za najskuplji začin na svetu – šafran.

Odlično se kombinuje sa čili papričicama, kardamomom i biberom, a obavezan je sastojak karija.Može se kombinovati sa mlekom, čajem, jogurtom i medom.

Danas se kurkuma naširoko koristi u kulinarstvu da bi jelima dala atraktivne boje i orijentalni miris i ukus.       

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Anis je jednogodišnja biljka koja može da naraste do jednog metra visine. Biljka ima male bele cvetiće koji rastu u obliku izvrnutog suncobrana. Začin se dobija sušenjem semena. Ima slatkasto – gorak  i intezivan ukus, podseća na komorač i sladić. Miriše prijatno i sveže. Potiče iz oblasti istočnog Mediterana. Za anis su znali još drevni Egipćani i stari Rimljani.

Postoji i zvezdasti anis,  sličnog je ukusa, ali ova dva začina potiču od različitih biljaka. Zbog svog oblika ga još nazivaju i „ zvezdom među začinima“. Teško se može naći u samoj prirodi ali se gaji svuda u svetu:Evropi, Aziji, Meksiku, Egiptu i drugim zemljama. Kod nas najviše uspeva u Banatu i istočnoj Srbiji.

                    Anis je jako svestran zaćin. Može se dodavati supama, povrću, a jelima od mesa daje poseban pikantno – sladak ukus. Dodaje se hlebu, tortama i drugim pecivima.Daje predivan ukus slatkim poslasticama. Najbolje se slaže u kombinaciji sa kimom, komoračem i korijanderom.

                      Zvezdasti anis je poznat u kineskoj kuhinji u začinskoj mešavini „pet začina“.Najviše se koristi u industriji kolača, slatkiša, peciva i likera.Zvezdasti anis se koristi kao začin za pikantna jela od mesa i ribe.Stavlja se u supe, sosove, kao i u slatka jela: džemove, kompote, praznične kolače.Najbolje se ističe u kombinaciji  s komoračem, cimetom, čili papričicama i pomorandžom.

                       Nemojte zaboraviti da nekad upotrebite anis u svojoj kuhinji.Bićete iznenađeni ukusom i mirisom ovog začina .Možda je baš sad vreme da pokušate, kada nam dolaze uskršnji praznici. Probajte hleb i kolačiće s anisom i nazdravite  likerom s njegovom aromom.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Đumbir je zeljasta višegodišnja začinska biljka. Raste u visinu do jednog metra i ima duguljaste listove. Spada u istu familiju koja obuhvata kurkumu i kardamom. Potiče iz tropske Azije. Izuzetno je cenjen začin u svim delovima sveta. U Tokiju se u čast ovog začina, svake godine u septembru, održavaju festivali  po hramovima i svetilištima. U srednjem veku je bio roba kojom se trguje, pa je kilogram đumbira imao vrednost jedne žive ovce. Neizostavni je deo indijske i kineske kuhinje. Koristi se u svežem, mlevenom i sušenom obliku.

Đumbir ima prijatan miris limuna, ali oštar i ljut ukus sa hrskavom teksturom nalik na jabuku. Koristi se za pripremu slatkih, slanih i pikantnih jela, a  dodaje se i raznim napicima. Mleveni đumbir je odličan za kolače i torte. Pecivima daje sladak pikantni ukus i predivnu aromu. Grci su ga prvi dodavali u hleb, pa je tako i nastao poznati hleb od đumbira. Jedna od legendi kaže da je kraljica Elizabeta izmislila medenjake od đumbira koji su postali popularni kao božićna poslastica. Sveži đumbir se dodaje kolačima sa suvim ili svežim voćem, a sušeni se više koristi za pripremu tradicionalnih pudinga, mafina i keksa. Od voća, đumbir se može kombinovati sa bananom, pomorandžom, kruškom i ananasom. Može se dodati sokovima od voća i povrća, limunadi s medom i kuvanom vinu.

Slana jela, dodatkom đumbira, dobijaju ljutu osvežavajuću aromu. Izuzetno se slaže sa prženim jelima, marinadama, čorbama, svežim povrćem i žitaricama.Poseban ukus daje jelima od morskih plodova. Odličan je dodatak sušiju. Sa belim i crnim lukom, đumbir daje osnovu za mnoga kineska i indijska jela. Važan je sastojak u mešavinama začina za kari. Od ostalih začina, đumbir se savršeno slaže sa šafranom, muskatnim oraščićem, crnim biberom, karanfilićem, cimetom i kardamomom. Probajte i vi da kombinujete i eksperimentišete ovim izuzetnim začinom.Iznenadite sami sebe.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Cimet je jedan od najstarijih začina poreklom iz Indonezije. Dobija se od kore drveta cimetovca. Zlatno žute je  boje, intenzivnog mirisa i ukusa. Cimet moze da se nadje mleveni i u obliku stapića. Ovaj začin je bio veoma popularan i cenjen još u srednjem veku i smatrao se vrednijim od zlata.

Koristi za pripremu i slatkih i slanih jela. Mi ga najčešće dodajemo kolačima sa jabukama i medom. Ne može se zamisliti pita s jabukama bez cimeta. Njegov miris i ukus dodaju posebnu notu tom slatkisu. Dok se peče lenja pita, cela kuhinja miriše na cimet, a tek ukus slastan I nezaboravan. Ukus i miris cimeta vraca u detinjstvo kad su naše bake i majke pravile medenjake s cimetom za novogodisnje i bozicne praznik a miris cimeta nas pratio dok smo jeli ukusne keksice. Većina nas kao deca smo uveče jedva čekali da pojedemo griz  ili sutlijaš posut cimetom pa da tek onda odemo na spavanje.

Cimet se dodaje i raznim napicima, čajevima, kafi, toploj cokoladi , kompotima I raznim likerima radi intezivnijeg ukusa. U servernoj regiji Italije, Trentino-Alto-Adige, ovaj začin dodaju kuvanom soku od jabuke koji se služi na popularnim božićnim pijacama, čuvenim merkatinijima. Cimet se uglavnom u Evropi najvise koristi za pripremanje slatkiša ali u severnoafričkim zemljama i  Bliskom istoku on se dodaje raznim slanim jelima. To je tek sigurno ukus koji se pamti. Posebno je slasna jagnjetina a i  piletina.. .sa dodatkom cimeta. Možda nikada ne biste rekli, ovaj začin daje izvanredan i sofisticiran ukus gustim corbama i potažima .

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Šafran je višegodišnja biljka, a začin se dobija sušenjem filamenata cvetova. Smatra se da je prvi put odgajen u Grčkoj još u bronzanom dobu. Kasnije se raširio i u Evroaziju, Afriku, Severnu Ameriku, Evropu.Postoji zapis da su šafran koristili stari Grci i Rimljani.

Vrlo ga je teško gajiti i sakupljati . Za jedan kilogram začina potrebno je ručno obrati čak 150.000 cvetova pa je zbog toga šafran najskuplji začin na svetu i opravdano može da nosi naziv „ kulinarsko zlato“.Cena ovog začina je svuda u svetu velika pa se ponekad nađe i na meti pljačkaša. Jedna američka porodica je sačuvala svoj rod šafrana samo zato što ga je držala u sefu. Njegova cena je upisana čak i u Ginisovu knjigu rekorda.

Miris šafrana je prefinjen i podseća na med a ukus je gorko slatkast. Jelima daje blag i opor ukus i nežnu žutu boju. Egzotičan je, ali svakom jelu će dodati nešto posebno, nešto novo i nezaboravno. Ima širok raspon korišćenja što mnogi začini nemaju. U jelo se dodaje u vrlo malim količinama u obliku crvenkastih vlakana ili narandžastog praha. Ne  bi trebalo da se kombinuje sa previše drugih začina. Najbolje se slaže sa origanom, ruzmarinom i bosiljkom.U mediteranskoj kuhinji se koristi za testenine, rižoto, paelje, jagnjetinu, piletinu, ribu. Jako je ukusan u supama od paradajza. Šafran se koristi u pravljenju poslastica, kolača, musova, keksa i kremova. Može se dodati likerima, koktelima, čajevima i kafi.

Kad vam dosade ukusi uobičajenih jela, probajte da ribi, piletini, krompiru i testenini dodate nekoliko niti ovog začina i dobićete čarobne ukuse i sasvim nova - stara jela.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Paprika je jednogodišnja povrtarska biljka koja pripada velebilju. Začin se dobija sušenjem i mlevenjem zrelog ploda različitih vrsta paprika. Poreklom je iz Južne Amerike,  gde je poznata hiljadama godina,a Indijanci su je koristili jos pre nove ere.Legenda kaže da su je muškarci nekad koristili protiv opadanja kose, ali i kao afrodizijak.  Žene su mešale papriku sa medom i koristile kao masku za lice protiv bora.

U Evropu je prvi put doneo Kristofer Kolombo u XVI veku. To su bile ljute sorte sa sitnim plodovima, danas poznate kao čili papričice. Tada je dospela i u Mađarsku pa se prosirila i po ostalim evropskim zemljama. U to vreme je biber bio jako skup pa je paprika poslužila kao neka vrsta jeftinije zamene.  Najpoznatije vrste za proizvodnju aleve paprike se uzgajaju i kod nas u Srbiji i to u Vojvodini : Horgoš i Novi Kneževac i oko Leskovca. Naziv ovog začina potiče iz turskog jezika  jer, " alev" – znači rumen,jasno crven.

Poznate su : slatka mlevena , crvena ljuta, tucana, dimljena, čili paprika.

Čili paprika ima  izvanredno oštar ukus,ona je dvadeset puta jača od obične ljute paprike. Neizostavna je u meksičkoj kuhinji, potom Indiji, Tajlandu, Indoneziji, Kini…

Paprika je jedan od omiljenih začina kuvara i domaćica širom sveta. Ima karakterističnu paprenu aromu, a ukus može biti blag i veoma  ljut što zavisi od vrste. Kažu da je blaža sto je crvenija, a ljuća kad ima crvenkasto-smeđu boju. Paprika ima svojstvo zgušnjavanja pa jelima daje gustinu i predivnu crvenu boju. Ide uz sve vrste mesa : jagnjetinu, svinjetinu, ribu, piletinu. Dodaje se salatama, slanim grickalicama, mesnim supama i čorbama, kobasicama, povrću... Jela bez malo ljutih papričica, postala bi jednostavna i dosadna, zato koristite ovaj začin sto česće, čak i u kombinaciji sa crnom čokoladom i malo cimeta. Ovakva kombinacija se ne zaboravlja.

Nekima od nas je ostala uspomena iz detinjstva vezana za alevu papriku. Maza hleba i masti posuta slatkom alevom paprikom ili ljutom, kako ko voli, pa i danas posegnemo za tom „poslasticom“.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

Origano je višegodišnja zeljasta biljka. Raste na Mediteranu pa se često može čuti kako ceo Mediteran miriše na nju. Najčešće se može naći na uzvišenjima pa su ga zvali i  „ ukras brega“. Koriste se delovi listova i cveta .

Kod nas je origano poznat kao vranilovka ili vranilova trava. Prvi dokazi o upotrebi ovog začina zabeleženi su kod antičkih Grka. Grci i Rimljani su ga veoma cenili. Zvali su ga još i „blistava radost planine“ jer sam naziv znači „oros“- planina i „ganos“ - sreća. Legenda kaže da je origano stvorila Afrodita - grčka boginja ljubavi i lepote. Smatrali su da ova mirisna biljka donosi sreću i zdravlje, ali i radost,  pa su mladenci nosili venčiće ove magične biljke a devojke ga stavljale pod jastuk da bi imale slatke snove. Zahvaljujući starim Rimljanima , ova biljka – začin je izašla iz Grčke i sada je ukusan dodatak u kuhinjama širom sveta.

Origano daje hrani specifičnu aromu i karakterističan miris. Grčka i italijanska kuhinja se ne mogu zamisliti bez dodatka ovog magičnog začina. Pice , jela od testa , giros, sosevi od paradajza, postali su prepoznatljivi po origanu.

Slaže se sa povrćem, pečurkama,  sirevima… Dodaje se u razne marinade i jela od ribe, salate, čorbe. Miris origana se slaže sa kaparima i maslinama, majoranom, bosiljkom i majčinom dušicom. U meksičkoj kuhinji se koristi uz kim, čili i beli luk. Topla ,blago pikantna aroma ce biti sačuvana  u jelima ako se ovaj  začin doda na kraju kuvanja.

Spremajući hranu sa ovim čarobnim začinom , kuhinjom će se širiti miris Mediterana ,prepoznatljivi ukusi grčkih i italijanskih specijaliteta. A ko zna, možda nam se dese i slatki snovi.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica

So je jedini začin koji spada u minerale. Sastavljen je od natrijum hlorida, a bez njega, zivot bi bio nemoguć. Dokazi o preradi soli spominju se jos iz perioda pre nove ere i do nje je bilo vrlo tesko doći. Zbog toga je njena vrednost bila velika i u mnogim drzavama je bila korišćena kao sredstvo plaćanja. Trgovina solju je bila veoma važna i ona se odvijala takozvanim “putevima soli” karavanima i brodovima. Zbog mukotrpnog i dugog transporta koji je bio skup, narodi su vodili ratove, a Francuska je uvela porez koji je bio jedan od uzroka izbijanja revolucije. U rimskoj vojsci, oficiri su je dobijali kao platu, a na Bliskom Istoku, table soli su se menjale za dragulje i svilu. Dugo je bila luksuz dostupan samo bogatim slojevima drustva pa su je zvali i “slano zlato”.

Dobija se iz rudnika soli kao kamena  i mora, kao morska so. Ovaj začin je osnovni dodatak hrani, najstariji i najzastupljeniji u ishrani. Jelu daje karakter i izvlači iz njega najbolje, jer slanost je jedan od osnovnih ljudskih ukusa. Koristi se svakodnevno i daje intezivan ukus mesu, povrcu, ribama, jajima, čorbama. Neka jela zahtevaju da se so doda prilikom tehničke obrade, a neka se začinjavaju pre samog serviranja. Količina soli koja će se upotrebiti  je individualna i zavisi od ukusa,  ali svima nam je poznata stara mera domacica, koju nalazimo i danas u receptima, a to je “prstohvat soli”. Odlično se kombinuje sa  sa skoro svim začinima. Sve vise nas privlače slatko – slana jela koja su u azijskoj kuhinji uobičajena, a kod nas se smatraju egzotikom.  Dodavanjem malo soli u slatka peciva od testa dobijamo izuzetan ukus a čokoladni kremovi i filovi postaju neodoljivi.

Nekada smo imali dve teglice soli na kuhinjskoj polici: krupnu i sitnu. Danas možemo da biramo između: crne vulkanske, ružičaste peruanske, drevne himalajske, dimljene morske, indijske crne,  havajske i sve su  nam one dostupne iz različitih krajeva sveta.

Autor teksta
Za Magazin začina "Avan & Tučak"
Zorka Govedarica